Kosovo i Metohija je već viševekovni centar i riznica kulturnog, duhovnog i istorijskog identiteta srpskog naroda. Patrijarh Porfirije:"Kosovo i Metohija za Srbe nije naprosto samo mit, jer mit pripada svetu imaginacije i tu možemo gubiti i pobeđivati. Kosovo i Metohija je za nas zavet, a taj kosovski zavet je vezan za Novi zavet u čijem temelju je svetost.Kosovo za nas nit i pupčana vrpca koja nas vezuje sa našom duhovnom i istorijskom kolevkom, sa suštinom našeg identiteta.Mi smo u Kosovu i Kosovo je u nama.Referendum o Kosovu i Metohiji je održan na Vidovdan 1389. godine"...Kosovski mit i Srpska pravoslavna crkva su održavali svest o srpskom etnosu i tradiciji.Kosovski mit je vertikala koja je postojala u biću srpskog naroda, ne samo onda kad smo bili bez Kosova i Metohije, već i kada smo bili bez čitave države.
Duboko ukorenjena u svesti i kulturnom pamćenju generacija, kosovska ideja jedan je od temelja srpskog identiteta. Treba li tog identiteta da se odreknemo da bismo se dodvorili tobože objektivnim deliteljima pravde, uterivačima “suočavanja s prošlošću” kojima u sagledavanju šireg konteksta uvek nekako izmiče veličina i veličanstvenost kosovskog zaveta?Šta prosečnom Srbinu znače Gračanica i Visoki Dečani? Pećka patrijaršija i Bogorodica Ljeviška? Šta mu, pored ovih hramova koji su na popisu svetske kulturne baštine Uneska, znači više od 1.300 crkava, manastira i drugih objekata koji čine kulturno nasleđe srpskog naroda na relativno malom geografskom prostoru Kosova i Metohije?
Kosovski (ili vidovdanski) zavet koji, uz svetosavlje, predstavlja glavnu duhovnu vertikalu srpskog naroda, jeste simbol stradanja za veru i pravdu, borbe i žrtve za ideale, simbol opredeljenja za duhovne, hrišćanske vrednosti, umesto za sitne ovozemaljske koristi.Kosovski ep i slavljenje Vidovdana u srpskom narodu je jedna tradicija odavanja pošte svima onima koji su u prošlosti svoj život dali za slobodu svog naroda i stvaranje srpske države.Žrtve su padale i dalje, gubila se država, ali je i vaskrsavala.Kroz istoriju vidimo, da onaj ko je udarao na neke elemente srpskog identiteta, uvek je nastojao da poništi to kosovsko sećanje i sećanje na srednjovekovnu srpsku državu i da na razne načine, kroz unijaćenje ili politikom prozelitizma, to srpsko pravoslavlje prikrije kako bi se prikrio srpski imenitelj. Naročito se to vidi u austrougarskim knjigama, koje srpsko pravoslavlje vode kao grko-istočno. Posle, uspostavom bugarske egzarhije na prostorima nekadašnje Južne Srbije od 1872. godine se nameće bugarska crkva, i uz tursku politiku popisi su prepoznavali „Grke”, „Egzarhiste” i na kraju Srbe kada su se, početkom 20. veka, izborili da ponovo dobiju neka svoja vladičanstva...
Kosovo i Metohija su po međunarodnom pravu neotuđivi deo Srbije i nikakvo i ničije “priznanje” ne može poništiti međunarodno pravo po kome je KIM neotuđivi deo Srbije.Da bismo sačuvali mogućnost povratka Kosmeta u sastav Srbije,moramo u Skupštini Srbije proglasiti okupaciju dela Srbije na Kosovu i Metohiji od strane Nato pakta.Problem Kosova i Metohije treba da se vrati u Ujedinjene nacije i da se proglasi okupacija ove pokrajine, a nikako Evropska unija(koja je učestvovala u razbijanju Srbije) da rešava ovaj problem...
Zar iko ozbiljan zaista može da veruje da će se albanski-šiptarski fašisti se zadovoljiti samo Kosovom i Metohijom, kada mi već sada imamo jasno izrečene pretnje Ramuša Haradinaja i Albina Kurtija, vođe stranke Samoopredelenje, da je Niš sledeći cilj albanskog nacionalnog pokreta. I kada imamo očiglednu koordinaciju između albanskih-šiptarskih fašista i one struje koju predvodi Sulejman Ugljanin u staroj Raškoj.Kada imamo i dalje pretnje koje dolaze od onih koji bi da i dalje proširuju autonomiju Vojvodine i kada imamo pretnje golom opstanku Republike Srpske...
Kosovo i Metohija kao zemlja i Kosovski zavet kao kult i predanje su osovine duhovne istorije srpskog naroda. I dok ostane tako, Srbi će postojati kao narod, koji je nešto dao svetskoj kulturi. Ako bi to prestalo jednog dana,Srbi će fizički postojati i dalje,ali od tog od časa (gubitka Kosova) srpska istorija moraće da se piše od početka. Moraće da deci objasne, ko je bio u zabludi – knez Lazar i Gavrilo Princip- ili mi, koji smo ih se odrekli? Zašto je srpska vojska 1915. odbila da se preda i preko Kosova, Crne Gore i Albanije nastavila da se bori da bi 1918. vaskrsla, pobedila i ujedinila Srbe i Južne Slovene. Ukoliko se odreknemo Kosova i Metohije ,mi ćemo morati da pišemo našu istoriju ispočetka, otprilike onako kako se to sada radi u Crnoj Gori.Mi ćemo se dakle probuditi jednog jutra i pogledaćemo se u ogledalo ali to više nećemo biti mi...
Nakon završetka Drugog svetskog rata procenat nepismenog stanovništva na Kosovu i Metohiji je iznosio 74 posto. Samo dvadeset i pet godina kasnije osnovan je univerzitet na kojem je posle samo deset godina studiralo više od 26.000 redovnih studenata. U isto to vreme u susednoj Albaniji živi između 120.000 i 150.000 Srba koji nemaju apsolutno nikakva prava. Nemaju pravo na okupljanje u grupe veće od petoro, ne mogu komunicirati sa jugoslovenskom ambasadom, ne mogu da se zovu kako se zaista zovu pošto je izdat dekret da „državljani koji imaju neprikladna imena sa političkog, ideološkog i moralnog stanovišta i ponižavajuća prezimena – moraju ih zameniti“, a drugim dekretom se menjaju srpski nazivi naselja u albanska....
Srbija bi trebalo da traži uporište u sebi. Kao što i svaki čovek, da bi se uspravio i živio život, mora da pronađe svoja uporišta, to važi i za svaku zajednicu i za svaku društvenu grupu, uključujući i naciju. Srbi bi trebalo da obnove svest o svojoj sopstvenoj istoriji i da shvate da je ovo samo trenutak u lancu zbivanja u kojima učestvuju i naši preci i potomci. To znači da Srbija mora da se osloni na sopstvenu tradiciju, koja je živa i koja je tu pred nama. U isto vreme ona mora da osluškuje glasove koje donosi sadašnjost i vreme u kojem živimo. Srpska spoljna politika treba da se oslanja na one zemlje koje su spremne da podrže ono što je interes Srbije a to je odbrana njenog teritorijalnog integriteta, izgradnja slobodnog društva bez ikakvog spoljnog uslovljavanja i zaštita golog opstanka Srba u regionu. One zemlje koje su spremne da u tome Srbiju podrže biće njeni prijatelji; u ovom trenutku Rusija i Kina, stalne članice Saveta bezbednosti, insistiraju na poštovanju rezolucije 1244. To su zemlje sa nepresušnim potencijalima. Tamo gde nailazimo na pruženu ruku treba ju prihvatiti a tamo gde nas udaraju pesnicom u glavu treba se braniti, bez obzira odakle ta pesnica dolazila, iz Vašingtona, Brisela ili Berlina.Ne zaboravimo, 1914. godine Rusija je bila jedina sila Antante koja je podržala Srbiju u trenutku austrougarskog ultimatuma.
No comments:
Post a Comment